Украшавање

ВЕЗ, ВРЛИНА И ВЕШТИНА, ОД ДАВНИНА ДО ДАНАС
Златне нити ћирилице
Изложба у Музеју Вука и Доситеја помогла нам је да пажљивије завиримо у шкрињу и обновимо градиво. Извезени иницијали и минијатуре из Мирослављевог јеванђеља, предавања о средњовековном умећу веза, надахнућа која одатле црпи данашњи модни дизајн, књижевна ремек-дела која нису написана него извезена, радионице за децу и одрасле где се неосетно „приступа у кап и семе”... Све то, прекривено велом старе музике, благо али снажно нас је опоменуло ко смо и од чега смо

Пише: Гордана Симеуновић и НР Прес
Фото: Милена Смиљанић („Артис центар”)

У Музеју Вука и Доситеја у Београду, у оквиру Међународног дана музеја и манифестације „Музеји за 10”, у другој половини маја пред публиком је била изложба Златне нити ћирилице. На темељу колекције везова „Бео-етно визије”, изложбу је организовао „Артис центар” из Београда, а ауторке су Тамара Огњевић и Вера Авлијаш. Тако је, после више европских градова, и Београд био у прилици да „завири у ову чаробну шкрињу”.
Представљени радови јединствен су спој веза и калиграфије. Посетиоци су могли видети иницијале и минијатуре из средњовековних српских рукописних књига, урађене у техници веза и златовеза. У луксузним сјајним рамовима они су као у својим нарочитим кућама. Тешко је одвојити поглед и мисао од те лепоте. Иницијали су украшени са више уплетених трака, или лишћем, животињама, митским бићима, људским ликовима, маскама. Иницијал В, међу најчешћим, представљан је у виду Младића који убија василиска, Ловца на вука и Вавилонске блуднице. Иницијал П, дат у облику две птице чији кљунови се додирују, Народни музеј Србије већ деценијама користи као свој лого.
Највише извезених иницијала, виђених на овој изложби, преузетo је из Мирослављевог јеванђеља, најпознатије српске средњовековне рукописне богослужбене књиге, рађене крајем XII века за хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Та књига важан је споменик српске писмености и културе. Писана је на пергаменту, ћириличним словима, са великим бројем минијатура и иницијала који су цртани пером и бојени четкицом. У средњем веку у употреби су биле само боје биљног порекла, тако да су минијатуре бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом, а накнадно су украшене златом.
Посетиоци ове изложбе били су и ученици више основних и средњих школа. У време наше посете ту су ученици Машинске школе „Радоје Дакић”.
– Људи долазе у музеје по доживљај. Зато је важно да постоји интеракција са публиком. Културном наслеђу су потребни људи да би било живо. Ова интерактивна изложба је круна вишегодишњег истраживања наше прошлости и традиције – каже историчарка уметности Тамара Огњевић, коауторка ове изложбе. – Да сте заиста добро осмислили пројекат у области културног наслеђа и уметности, и да га успешно реализујете, знате тек кад вам на изложбу стигну тинејџери. И не само кад стигну, него кад се са вама слатко испричају, свашта питају, а спремни су и да укажу шта би они ту још радо видели и чули. Онда знате да сте љубав према наслеђу пренели генерацији чије време тек долази.

РАДИОНИЦА ВЕЗА

Као пратећи део изложбе,  у Оџаклији Музеја Вука и Доситеја од 15. до 17. маја одржана је радионица веза. Водиле су је Вера Авлијаш, Наташа Цвејић и Весна Стојановић. Оџаклија је заличила на бучни средњовековни двор. Полазнице су могле да бирају који ће иницијал да везу. На располагању им је био сав потребан материјал: разнобојни конци, игле са мањим и већим ушицама, маказице, ђерђефи, златне и сребрне нити. За час се створило „друштво раздраганих дама”.
– Жива емоција вибрирала је Оџаклијом – описује Тамара Огњевић. – Како то изгледа знају сви они који су искусили готово магијску моћ културног наслеђа, а ми се ових дана бавимо златним средњим веком, древном уметничком вештином и једном живом светињом: Мирослављевим јеванђељем. Све то заједно подиже из клонулости и безнађа као извор чудотворне воде. Донело нам је пуно радости у једном нимало лаком тренутку.
Једна од учесница била је академска вајарка Милка Аклим Косановић.
– Благослов ручног рада препознају ствараоци, стога ми је велико задовољство да још једно умеће уврстим међу своја интересовања, а овладавање ће доћи временом, кроз рад – каже. – Одавно мислим како би било лепо научити неке традиционалније вештине и вредности, међу којима је и вез, па још кроз то проткати оно најфиније: мисао о миру, о духу, о Богу. То за нас данашње, овакве, има све већи значај. Манифестација Златне нити ћирилице додатно ме је подстакла да верујем у очување душе кроз рад, да у овом хладном и пребрзом времену потражим унутрашњи спокој који се рађа само из стрпљења и склада са природом.
Ивана Сератлић је запослена у финансијском сектору. Дошла је на радионицу веза „у потрази за нечим лепим и креативним”.
Милка Прокић је професор шпанског језика. И њени утисци су лепи:
– Напросто волим ручни рад и мислим да треба да буде више оваквих радионица.

ВЕЗ КРОЗ ВРЕМЕ

Више предавања у оквиру Златних нити ћирилице привукло је публику. Углавном су то, разуме се, биле жене. Толико их је да радници музеја доносе још столица.
Молитва везена златом (О везу у средњовековној Србији) наслов је предавања које је одржала Тамара Огњевић. Говори нам о историјату веза, о средњовековним обичајима, о начину на који су људи живели и умирали, молили се и подвизавали. Кроз све то провлачи златну нит, „просејава чисто злато”.
Сазнајемо да су се људи у средњем веку одевали по строгим правилима. Везом су се бавиле племкиње које су имале довољно слободног времена, јер вез је вештина која, осим посвећености и стрпљења, тражи и време. Сиромашне жене, у борби за преживљавање, нису га имале.
– Оне су после тешког рада у пољу могле да ткају. У средњем веку кудељнице су имале право да своје производе износе на пијацу и продају. У Душановом законику биле су посебно заштићене. У чувеној збирци Тражим помиловање Десанке Максимовић, „лирским дискусијама са Душановим закоником”, већ трећа песма после уводног „Прогласа” је „О сиротој кудељници”: „... Да нема тога / ко би се усудио / да се противу њена дома роти, / јер милост бога / штити најпре царске дворе / и колибе кудељница сиротих.”
Вез је увек тражио и доносио смирење, значио удубљивање и утеху, блажио боли. Уз вез се чекала добра вест, повратак ратника, одагнавала свака душегупка. Уз вез су и најтананије молитве шапутане, песме певане.
– И данас вез умирује и исцељује као мелем. Молитва је и те како присутна у везу, о чему на симболичан начин говори и један бод назван покрстица. Из мноштва ситних извезених крстића настајали су најлепши облици и украси на текстилу.
А др Ивана Томић одржала је предавање Традиција кроз призму модног дизајна, намењено средњошколцима и студентима. Српско културно наслеђе препознато је у свету креативне индустрије и у оквиру „Ерасмусовог” међународног пројекта Fashioration. У Златним нитима ћирилице, у Музеју Вука и Доситеја, то је овим предавањем врло занимљиво увезано.
Изложба је последњег дана маја затворена концертом харфисткиње Емилије Ђорђевић. Све је прекрио вео музике надахнуте средњим веком и ренесансом.
Тако нас је овај паметан, леп и утемељен програм пробудио и окрепио. Извезао нам је истину да нисмо Руританија, да не треба да идемо у Европу јер смо већ у њој, да не треба да постанемо него да останемо свет. Подсетио нас је да се важне истине о нама налазе у шкрињама у нашим старим кућама, које тако олако напуштамо или рушимо, изневеравамо. У шкриње треба завирити, остало нам се може казати само.

***

Јефимијин вез
Можда и најчувенија српска везиља је прва наша песникиња, монахиња Јефимија. Рођена је као Јелена, кћи ћесара Војихне, господара Драме и братанца цара Душана. Два своја уметничка дела („Запис на хиландарској завеси” и „Похвалу кнезу Лазару”) извезла је понајвише златном и сребрном жицом. Завеса је, баш као и „Туга за младенцем Угљешом” (на двострукој дрвеној иконици), данас у ризници Хиландара, а „Похвала кнезу Лазару”, првобитно намењена Раваници, чува се у Музеју СПЦ у Београду.
У спомен на прву српску песникињу, у Трстенику и манастиру Љубостиња сваке године одржавају се „Јефимијини дани” и додељује песничка награда „Јефимијин вез”.

***

Везена слобода
У средњем веку вез је могао бити и залог слободе. Народно предање помиње Миљу, везиљу која није желела да се уда него је живела од веза, па је чак и Цркву везиљу подигла. Село Везичево, у коме се везом једна жена изборила за слободу, налази се у околини Пожаревца.

***

Црква везиља
Вез и везиље присутни су, дословно или симболично, и у црквеној литератури. Подсетићемо, за ову прилику, на један српски пример. Свети Николај Жички и Охридски једну своју књигу насловио је „Црква везиља”. У њој је много мудрих мисли и увида о српској вери и роду.

***

Дечји програм
Вера Авлијаш је у оквиру „Златних нити ћирилице” одржала радионицу бојења орнамената која је била намењена деци узраста од пет до дванаест година. Радионица се заснивала на бојанци „Ликовни свет ћирилице” („Артис центар”, 2021). Деца су бојила орнаментима украшене иницијале и одговарала на питалице. Кроз чаролију игре, скоро неосетно, улазила су у тајновите кодове српског предања.